Pušnica

I tada sam iza­šao u crve­noj majici bez rukava, mis­lima tra­žeći ono što je fizički bilo tako blizu, meta­fi­zički nepod­noš­ljivo daleko — zak­leo sam se da ću ostati neg­dje u nedo­điji barem tri dana, da neću pok­lek­nuti pred vlas­ti­tom sla­bošću, želio sam tako svima očito, tako pate­tično, gorko, biti sam, ali nije bilo nikoga tko bi to mogao oću­tjeti. Zagazio sam kamen i makiju, raz­gr­nuo sunce koje je svom teži­nom sjelo na taj humak kojeg sam onda sma­trao brdom. Nisam još znao ništa ni o pla­nini, ni o brdu, ni o humku, znao sam samo da sam ondje vje­ro­jatno ranjiv, ali ne i od čega. I uži­vao sam u toj ranji­vosti, mada sam je se isto­vre­meno pla­šio. Bila je ona onaj nejasni pan­dan lič­nosti, moja shi­zo­fre­nija, splet neis­kre­nih emo­cija kojima sam sebi pro­bao doka­zati da imam volju i srce veliko kao Rusija.

Zagazio sam sta­zom, zri­kavci su stru­gali svoja krila, a ja sam mis­lio o tome boli li sada nekoga jed­nako tako kao što bih htio da boli mene. Drobeći noge po kame­njaru čudio sam se izos­tanku zmija, a tako sam žudio sresti barem jednu ne bih li si opet sla­gao kak­voj sam se pogi­be­lji izlo­žio. Puta više nije bilo, čekala me samo oštra makija i znao sam da sva­kim kora­kom kroz nju moja laž jenjava i da popu­štam pred tako nemi­nov­nom medi­okri­zi­jom. Poluizgubljen u neve­za­nim izmje­nama misli i emo­cija, tur­bu­lent­nih i straš­nih, tko zna u kojoj mjeri isti­ni­tih, a koliko laž­nih, ski­nuo sam crvenu majicu bez rukava i sjeo među trn, osvi­jes­tio svoju bezveznost.

Skinuo sam crvenu majicu bez rukava, ustao i kre­nuo dalje da bih kas­nije shva­tio da sam ju izgu­bio. Jednu crvenu majicu koja je zna­čila toliko toga. Značila je čitav koz­mos ispu­njen lažima i ludim beskom­pro­mis­nim oče­ki­va­njima, sprem­nošću da umrem na kiši za nešto što se činilo ple­me­ni­tim. Bilo je to dana kada je za mene umrla lju­bav, a rodilo se rav­no­du­šje. Ova kiša ništa nije nas­pram neis­pla­ka­nih suza.